Општи део

Срби преко 1000 година пишу ћирилицом и разуме се да је на том писму скоро сва наша културна национална баштина: књиге, повеље, споменици и јавни натписи.

Латиницу су Србима донели освајачи и аутократски режими, а у новије доба замах су јој дала средства јавног информисања и заблуде да ми не можемо у породицу културних европских народа док се не одрекнемо својих националних атрибута, међу којима је и ћирилица.

БУКВАР О ЋИРИЛИЦИ
(текст Удружења за заштиту ћирилице српског језика,
повереништва из Зрењанина)

Овде су наведене најчешће предрасуде, ставови и питања везана за нашу ћирилицу, као и одговори на њих.

Сви пишу латиницом
Нетачно. Нетачно. Латинично писмо користе скоро сви западни и централноевропски народа, као и многи други који свој идентитет проналазе у западноевропској културној баштини (латинска и Северна Америка, делови Африке, делови Азије …). Међутим, већина народа у свету не пише латиницом (од земаља које су припадале византијском и исламском културном кругу, па све до Кине и Јапана). Тачније, становништво којем латиница није матично писмо износи преко 60% светске популације.

Странци не разумеју ћирилицу
Нетачно. Странци у највећем броју случајева не разумеју српски језик. Текст на српском језику исписан латиницом једнако је неразумљив странцу који не зна српски језик као исти тај текст исписан ћирилицом.
Размислите: који би текст странцу био најразумљивији: под а, б или в?

а) Добро дошли б) Добро дошли в) Welcome

Такође, имамо пример Грчке, која свако године угости милионе иностраних туриста, па опет нико од Грка не пише грчки језик латиничним писмом.

Латиница је технички савршеније писмо
Углавном нетачно. Једина је предност латинице што заузима мање простора (и до 20%), што је нарочито важно код прелома часописа, мада се и овај проблем може решити. Са друге стране, ћирилични принцип "један глас за један знак" знатно олакшава писање, као и читање текстова написаних ћирилицом. Насупрот томе, неке, доста честе комбинације латиничних слова, знатно отежавају читкост. На пример, комбинација латиничног "рн" - rn личи на "м" - m. Безсерифна латинична слова "И" и "л", тако на пример: "Или" - Ili, "Илић" - Ilic.

Са ћирилицом не можемо у Европу
Нетачно. Ћирилица је последња ствар која ће спречити наш улазак у Европску унију. Да подсетимо да је Грчка члан ЕУ-а, а да се није одрекла свог језика и свог писма. Штавише, грчко писмо се налази на новчаницама нове европске валуте евро.
ЕУ је 1996. Године донела "Програм за промоцију језичке различитости", по којем сви народи Европе имају право да са својим језиком и писмом улазе у актуелне процесе економске, политичке, привредне и културне интеграције.
Такође, све битне стране речи у оригиналу нпр. енглеске не можемо писати "српскохрватском" односно хрватском латиницом (нарочито не словима "s", "c", "c", "d", "dz", "z"), него су нам потребна слова "q", "w", "x", "y"…

Ћирилица се не може користити на рачунарима
Нетачно. Сваком рачунару који има Виндоуз (Windows) уграђена је подршка за све европске језике и писма, укључујући и српски језик и српску ћирилицу. Под подршком се подразумева унос и приказивање текста на ћирилици, писање и читање електронске поште на ћирилици, прегледање Интернет локација са ћириличним садржајима…

Наш језик морамо писати латиницом због интернационалних симбола, мерних јединица и слично
Нетачно. Интернационалне ознаке и симболе утврђују одговарајуће међународне организације. Највећи део симбола из свих области људске делатности су из енглеског, латинског и грчког језика. Тако су поред латиничних слова и ознака у употреби скоро сва слова грчке азбуке. И поред тога, ником нормалном не пада на памет да нас тера да пишемо грчким писмом.

Инсистирање на службеној употреби ћирилице угрожава права наших суграђана који су других националности
Нетачно. Наши суграђани припадници других националности своја права по овом питању остварују употребом свог језика и писма (нпр. мађарског, румунског…), а никако употребом српског језика писаног "српскохрватском", односно хрватском латиницом.

"Говори српски да те сав свијет разумије"; и пиши ћирилицом, као твоји што су (прича из живота)

Последњих десетак година води се повремено расправа о ћирилици, односно о њеној заступљености у службеној и јавној употреби, у издаваштву, у средствима јавног информисања, у називима фирми и установа. Прошле године је у земљи Србији основано и Удружење за заштиту ћирилице, са огранцима у низу градова, од којих је најуспешнији онај у Петровграду (Зрењанину).

Размишљајући и сам о путевима и начинима како да се очува и заштити српско национално писмо, сетио сам се једне згоде из Института за српски језик САНУ од пре тридесет година. Наиме, тада је у тој установи радио др Берислав Николић, лексикограф, дијалектолог и мајка свих оних који су улазили у свет лексикографске струке и језичке науке. Овај је господин и Србин примао младе асистенте, помагао им око избора магистарских теза, препоручивао им литературу и по утврђеним терминима читао сваку написану страницу, отклањао грешке и давао савете.

Једног понедељка, у 10 часова, мислим да је био октобар, предао сам му страницу коју сам написао претходног дана и сео преко пута. Николић је пажљиво читао текст, повремено показивао знаке одобравања и задовољства, а онда се у тренутку намрштио. Било ми је јасно да сам нешто погрешио. Прочитао је текст још једанпут и окренуо се према мени: "У целини, текст је добар, али имате једну грешку. Кад је нађете, јавите се."

Узео сам страницу, читао једанпут, други пут, трећи пут, и - ништа. Грешку нисам открио. Знојио сам се и презнојавао и пожелео да пропаднем у земљу. Најзад је проговорио: "Нисте нашли! Дајте, да Вам покажем." Узео је мој лист, подвукао једну реч и вратио ми текст. "Надам се да сада видите грешку", проговорио је прекорно. Гледао сам и опет - ништа. А онда је додао: "Пазите, млади господине, Ви сте ћириличко слово ј написали без тачке одозго. А то се слово пише с тачком. Ако не верујете мени, узмите буквар и погледајте." Окренуо се на другу страну и гледао на фасаду зграде преко пута Српске академије наука, на којој великим словима изнад прозора пиште: "Задужбина Магдалене Павловић и брата јој Симе". Време је пролазило, а он је ћутао. Најзад ме погледао значајно и рекао: "Ко сте Ви - да мењате српска слова? Знате ли Ви шта то значи? Ако се ми тако - почео је нешто блаже - будемо односили према српском писму, шта ће радити обичан свет?" Климао сам главом, дајући до знања да сам разумео. Покушао сам да се извучем, насмејао се и упитао га да ли зна да се у неким српским крајевима не сме правити шала са капом или, не дај Боже, да некоме скинете капу с главе. За то би се потезао и - нож.

Гледао ме зачуђено и упитао: "А зашто?" Сад сам ја био у прилици да узвратим: "Зато што послије капе на ред долази људска глава." Насмејао се и рекао: "Паметном се не мора испричати цела прича."